dugujes mi jedan razgovor.
juce sam nam zamalo rezervisala sto u jednom divnom restoranu koji sam po sebi ima neko znacenje nama blisko...nema veze,nista od toga,bio je dobro proveden dan i bez toga,ali...sam razlog je bio jedan razgovor.Nedostaje nam jedan razgovor.
Cinjenica je da se volimo.
Da je brak....da ne znam sta je brak,ali da je papir koji ga potvrdjuje,samo i samo papirni dokument.
Da je trudnoca lepa posebno ako je zeljena,a da je teska ako nije.Da menja zivot.I ljude.
Ali najrealnija cinjenica,bez ikakvih predomisljaja je da se nas zivot jednog dana promenio,upravo onog dana kada smo shvatili da cemo dobiti dete.
Nase dete je savrseno,pravi mali andjeo,najfascinantnija devojcica koja postoji.Ali ti i ja...od trenutka kada sam ostala trudna vise nismo isti.Ti nisi ti...ja nisam ja.Vise nismo regularni tok.
Cinjenica je i da treba da porazgoaramo o tome,da se pored svega nista nece promeniti i da moje nadanje da ce biti bolje,nije dovoljno ako barem nije obostrano ili ako se barem ne poprica o tome.
zato sam htela da nam dam malo oduska,da nas castim dobrom klopom i flasom pica i dok drzim suze skrivene po dzepovima,nazdravim jednom zaboravljenom paru,jednom savrsenom paru,koji je i tako dok je bio dvojka,umeo vrlo dobro da se drzi zajedno...dva ljudska bica,prepuna ljubavi i snage. rekla bih samo< "za NAS."
ne mogu da sakrijem koliko i nedostajemo.ne mogu da shvatim da mi falis a da si tu...ne mogu da verujem da me ne volis kao pre...