Captured Moment

Oci moje tuzne...

Desavalo se da sam toliko jako verovala u nas da mi je sreca izlazila na nos...najsladji osecaj kad se podmuklo nasmejem samoj sebi u svemu tome.Samo spustim pogled i razvucem blagi osmeh... a on nista ne kapira,uvek me pita sta je... :) kako sam volela te trenutke... iako ih sad ne dozivljavam tako cesto,volim ih i sad,uvek mi izmame osmeh,onaj blagi,oci mi budu srecne...

Uhvatim sebe tako ovih dana.Uhvatim taj osmeh...onaj blagi.A ovog puta oci mi zasuze.Jos uvek se ponekad zapitam zasto sam toliko puta gubila veru u nas...zasto sam jos tako nesigurna i nepoverljiva...zasto kad pomislim da je sad bolje,zaplacem...jer se bojim,otici ce.

Jer je "odlazilo".Kada je najvise trebalo.Kada smo trebali biti jedno.Mi smo sagradili zid izmedju nas.Zid koji me je slomio.Jer sam toliko pokusavala da srusim.

I dok se sve sad "rusi i gradi"(cak i bukvalno)izmedju nas,oko nas,u nama,pitam se hoce li ostati ili otici onaj blagi ponosni osmeh koji cuvam za trenutak kada zelim da mi se oci smeju,da me on pogleda i pita sta je... i da kao i uvek kazem "ma nista"...ili "setila sam se neceg..." a da u sebi znam da i dalje verujem u nas.

Znam da drugi ne bi opstali.Ne znam sta nas je zadrzalo zajedno.Rekao mi je sudbina...kroz sta smo sve prosli,a ostali zajedno...

Zato i dalje verujem.Ali se uzasno bojim.Otici ce.Nikada sasvim.Ali uvek dovoljno da za sobom ostavi razocarenje,spusten pogled rasplakane devojke koja i dalje veruje...