Captured Moment

ono sto nisam rekla

Vratimo se nakratko na post od pre par dana...napisan na engleskom.Napisan od strane mene,iste te mene koja se toliko uplasila da to izgovori na glas.Verovatno sam zato pisala na engleskom,zvuci drugacije,ne toliko....pa ne mogu ni da kazem pateticno,jer je tako iskreno...

Sta se u stvari desilo...?Rekla sam sve sto sam osetila.Sve sto bih ti rekla na ovom nasem jeziku na glas...Sve sto nisam rekla,nadajuci se da znas...da osecas.Plasila sam se da izgovorim i prenela to nekim drugim jezikom na ekran,dok mi je kroz glavu proslo to da ces jednog dana sedeti i citati...i smejati se...i cuditi se....i secati se....i onda shvatiti koliko te volim.Ili ces me napasti oklagijom sto je to procitao neko....dok ne shvatis da sam ja ponosna na nas,na to malo necega sto nas drzi zajedno i da me je manje strah da to podelim sa celim svetom nego da ti to i kazem.Jedino ostaje pitanje da li cemo tada biti zajedno...ili ne.Svakako ostaje kao podsetnik na nesto najlepse sto smo imali(ili imamo).

Sad...moje pitanje je bilo jel imamo i dalje to nesto?E upravo u  tom postu na engleskom opisala sam nesto sto sam dozivela posle dosta vremena,citiracu samu sebe:"jedan od onih UHVACENIH TRENUTAKA,sacuvanih za neki tamo tezi period..."-(eto,znala sam da ce doci taj period i znala sam da se nece izgubiti taj trenutak) i setila se naseg pocetka.Naseg "ne smem da se zaljubim u tebe"trenutka.Tako da je odgovor na moje pitanje...s moje strane,DA.To nesto postoji,to nesto sto nas vezuje,to nesto sto nije dozvolilo da pored svega ti i ja ne budemo vise ti i ja.... i srecna sam zbog toga.