Captured Moment

Prosle su nam dve godine...u upoznavanju,ljubavi,sreci,iznenadjenjima,suzama,dogadjajima,poslu,raznim slavljima,raznim desavanjima,pa i sitnim svadjama...tu negde pred pune dve,dobili smo naseg malog andjela...poceli da zivimo zajedno...postali porodica. Sve se odigralo munjevitom brzinom,dok trepnes eto nas...troje.:D Kao da se sve desavalo s razlogom.Kao da smo ceo zivot ovakvi. I ne mogu da zamislim ni dan bez njega. Ni jedno vece. Ni jedno jutro. Ni jedan minut. A vrlo dobro se secam naseg pocetka..i poljupca.I svega te noci. KAKO GA SAMO VOLIM..Tako jako,tako nezno...

zato me nije tako dugo bilo.Imam svasta da kazem.:D A do tad...ljubim vas sve.Nikoga nisam zaboravila...

na putu ka buducnosti poceo je i nas zajednicki zivot....

volim te. trudicu se.

"Kad si sa mnom verujem u suprotno...''

Sve i sto imam da kazem,bolje ce opisati samo jedan jedini Mikin citat.Nisam ja vise pametna da pricam o prijateljstvu.Izgubila sam najboljeg druga,glas razuma,oslonac i podrsku,jednu fenomenalnu osobu,za koju sam bila neraskidivo vezana.I kako onda ja bilo sta da kazem...Juce je doslo do momenta kada sam sasvim slucajno videla drage osobe,njemu najblize,setila se i sva ovako emotivno prenaglasena,kao neko bespomocno kuce,pocela da pizdim.Ma nije mi zao.Ionako je on kriv za sve.A onda preispitivanje ko je kriv za sve...a onda jedan duboki uzdah i saznanje da nije vazno posle godinu i po,ko je kriv,a ko ne.Mnogo sam  lako podnela taj poraz,zato mi je sad tako tesko....neko s kim sam odrasla,delila i lepo i ruzno,krevet i hranu...sve.Bespotrebno je opisivati.A nas dvoje,dva tvrdoglava skota,ni jedno da popusti...nismo ni posvadjani cak,kad opet bolje razmisli.Samo smo...rastavljeni.I kako vreme prolazi sve se vise bojim da se vise nikad necemo ...da vise nikad necemo...da...izgubila sam svog najboljeg druga.To je moj najveci poraz.

Uvucen pod moju kozu kao dokaz da ga nikad necu zaboraviti i da ce ona nasa bratska ljubav uvek biti tu negde,jedino je sto je ostalo.Kao i pozdrav na ulici...Sve tako bledo.Sve manje i boli.Nije mi tesko.Nije mi ni bilo tesko.Ne uvek.Ne puno.Al kad ostanem sama,pa pogledam u njegov prozor,pa pogledam druga lazna prijateljstva kojima sam okruzena,pozelim da vrisnem,da ga vratim,pozelim da nisam pogresila kad je trebalo da postupim ispravno.Naravno da mi fali.Naravno da ga volim.I povrh svega...naravno da se nadam.Jer...

"Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko
se pažljivo zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.
Eto od koje sam vrste."Mika Antic

Živimo ovde i sada, ovaj od života, ovako kako jeste. Da nas ništa ne lomi, ne bismo umeli da budemo jaki, da nas ništa ne razvlači, ne bismo možda ni umeli da budemo zajedno. Vreme i mesto ne smeju da nas pobede jer smo ovde i sada zajedno. Kada bismo imali sve vreme sveta, ne bismo možda umeli da uživamo u ovom retkom i dragocenom trenutku.

To je sve sto imam da kazem.

Iznenadne suze za mom ovom licu i sve sto imam da kazem je da mi nedostajes...to ti i govorim. i placem. tvoj odgovor ne zelim ni da procitam...ne bojim se tvojih reci,bojim se sebe posle njih...

kao sto i rekoh.Kazes da i ja tebi i da ne znam koliko ti je krivo sto sad ne mozes da budes uz mene...

U pravu si.Ne znam.

Da li bi stvarno  voleo da si tu?

Zasto onda nisi bio tu kad si mogao,pre 2 dana,nego si bio u gradu...a s njima si svaki dan.

NEDOSTAJES MI BRE!!! TI. SVE ONO STO TI JESI...STO SMO NAS DVOJE .

Gde je nestala tvoja ljubav i onaj blagi skriveni osmeh koji je bio tu SAMO zbog mene?!Znam ljubavi,znam gde si ga ostavio...duboko u sebi.

A znam da bi plakao da sam otisla.Da sam sve ostavila i digla ruke.I pre ove nase lude situacije,kazem lude,jer ovde bi i lud poludeo,a i sad,kad se sve ovo desava.Iako bi ti pao teret s ledja,obaveza ili nesto trece,znam da bih ti nedostajala....

I ni jedna od njih,nece me nikada zameniti,ni jedna druga osoba ne bi upotpunila moje odsustvo iz tvog zivota.Ja to znam.

A gubis me,gubis moju ljubav svakim danom...svakim nedolaskom,svaki put kada si tako hLADAN i odsutan,kad si sa njima,a ne sa mnom,kada se ne javis...kada ne razumes.

Koliko si puta rekao potrudices se...da se vrati ono sto je bilo.

Ono sto je bilo i sto me i dalje drzi...i onaj cvetic i onaj crtez i onaj autobus i onaj covek Miki sa mora naseg prvog i onaj stan i fotelja...i onaj krevet...i casa vode...i tvoj pogled...

a sada mi oci postase suzne i osmeh blagi na licu cu da sakrijem,jer to su samo par lepih uspomena i secanja koje me odrzavaju vec mesecima...pitam se dokle...

"ma ljubav nije nestala,samo se sakrila...."

"Nisam osećao da diram u tuđe ni kada te prvi put videh i poželeh. Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj, i više nego si i sama svoja." MikA AntiC

Nedjelja... prokleta nedjelja! nigdje nikog pustinja....
U nasim snovima, jos samo sjecanja...

Cekamo,mi samo cekamo.. balerina zar si zaspala
Zar stvarno ne vidis, na kakvom tankom ledu plesemo?????

Dolazi duga duga noc, al i ona mora proc...
I kada kise padaju, tvoje mi usne trebaju
Da me smire svojim njeznim dodirom...

JER LJUBAV NIJE NESTALA,SAMO SE SAKRILA... 
Otvori oci pogledaj sto je iza oblaka...
I kada kise padaju tvoje mi usne trebaju
Da me smire tvojim njeznim dodirom ...

ma ljubav nije nestala,samo se sakrila...............otvori oci pogledaj sta je iza oblaka....

i kada kise padaju,tvoje mi usne trebaju,DA ME SMIRE,svojim neznim dodirom...

jednom sam napisala sjajan tekst na tu temu,koga i dan danas pamtim...obozavam te reci...bila sam inspirisana,nisam bezvezno kuckala po tastaturi kao sad,pisuci sta mi je na pameti,vec sam sklapala pricu u kojoj je realno bila prikazana definicija sumnje...i prica o jednoj ljubavi u kojoj su se pronasli apsolutno svi koji su ikada u bilo sta posumnjali...

Necu da se ponavljam sada i ovde,sta je sumnja i zasto sreca nikada nije potpuna...

Dugo pokusavam da se otarasim tog sumnjivog osecaja,ali ne uspevam.Sta je to sto fali da moja sreca bude potpuna.Sta je to sto mi nedostaje?Negde duboko u sebi shvatam da mi nedostaje deo poverenja...i sigurnosti.Nemam pravo da to i trazim.Nemam srece da to i dobijem bez potraznje...

I da kazes VOLIM TE,jednim delom...

...ne verujem.

p.s.a cekacu.......i dalje cu cekati....da osetim.samo da osetim.....

Hvala sto me volis.....

hvala sto pokusavas.

Za svaku izgovorenu,pogotovo za neizgovorenu rec...

I za sve za sta ti se vec nisam stigla zahvaliti.

Svaki novi dan,jedan novi osmeh odusevljenja... ...i jedno novo razocarenje. I tako u krug.Proslo je par dana.A danas umorna od svega opet sam docekala jos jedan... ..................................i dalje poslednja.I tuzna.Kao da se nikad nista nece na bolje promeniti.Kao da se nikad sam neces potruditi. A JA VISE NEMAM SNAGE.Previse sam udaraca podnela...........................

Naucila sam sta su suze na licu. Naucila sam sta je tuga. Naucila sam sta je strah.

Trpela sam da mi se budala ruga.Trpela sam da mi se smeju.Trpela sam i samocu.

Dozvolila sam da izgubim ponos.Dozvolila sam da odstupim od svojih principa.Dozvolila sam da patim.

Uspela sam.Izdrzala sam.Ne kajem se jer...volela sam!!!

Trazeci inspiraciju ulazim u stare poruke...

Jao,svi dobri ljudi,svi oni kvalitetni ljudi znaju koliko je to tesko nekad...vrati nam secanja...probudi u nama uspavano...ma necu da objasnjavam,vec vidite koliko me je sve to dotaklo. SVE sto je vezano za moju posebnu ljubav,posebno i dotakne,pogotovo ako se setis lepog u losem trenutku.(Ma,ne postoji los trenutak za lepo.)I onda kao namerno,pocne neka pesma koja me uvek na nesto podseti,nista strasno,samo sam se nasmejala,pa umusila,pa rasplakala,pa opet nasmejala...i sad citam svoje konfuzije,ne verujem sta mi je s mozgom,sa mislima,sa zivotom... ta ljiga od pesme rasplace me,iznervira,nasmeja...jer procitah ono od pre dve godine,ono sto mi je napisano bilo je sreca u tvojim recima i neki skriveni strah da se ne zavrsi prerano,kao da si se bojao nekad da ce kratko da traje...rekao mi je da se boji da cu ja odustati od svega...

Bilo je tako puno razloga da nikada ne zapocinjemo vezu.Bilo je negativnih uticaja,bilo je stvari koje su nas razdvajale...a mi se tako zavoleli.Uopste mi nije bilo ni lako ni svejedno da pocnem tako duboku pricu sa njim.Znala sam da ce biti sve teze.I manje vremena i uslova i ... i borila se i izborila i zavolela ga i sve sto nas je lomilo to nas je ojacalo.Drzalo nas ono nesto,tako mnogo puta pomenuto... Kad nam nista nije islo,cuvala sam za njega poslednji atom snage i nade i verovala sam.

Moj lepi decak...Moja ljubav slucajno pronadjena,namerno zadrzana.Mozda i ne uspemo.Al ja cu uvek da verujem u njega.U ono u sta sam se zaljubila.U njegov osmeh u njegove ruke u njegove oci u neverovatno nezan dodir u tu dusu...u taj karakter.Ludu jednu glavu.Nezahvalnu.Cupavu.Nikad me nije nazvao ljubavi...nekoliko puta bila sam njegova Guza...i Maza...i to je bilo dovoljno.I hvala Bogu,reci mu nikad nisu ni bile potrebne.Osvojio me je samim sobom.Svasta sam ja u njemu svoje nasla.

Sad vise ni ja ne znam sta osecam...